Pi­še: Nik Ga­šaj


Sa­vre­me­na dr­ža­va tre­ba da bu­de re­li­gij­ski ne­u­tral­na. Ona pri­pa­da svi­ma, re­li­gij­ska za­jed­ni­ca ne. Re­li­gij­ska uvje­re­nja jed­nih ne mo­gu se na­me­ta­ti svi­ma. Dr­ža­va ne tre­ba da vo­di ra­ču­na o „spa­su du­ša“ (J. Lock). Na­rav­no, odvo­je­nost re­li­gij­skih za­jed­ni­ca i dr­ža­ve ne zna­či nji­ho­vo su­prot­sta­vlja­nje, već raz­li­ko­va­nje pod­ruč­ja po­li­tič­kog i re­li­gij­skog. Sto­ga, ne mo­gu se od re­li­gij­skih nor­mi pra­vi­ti po­li­tič­ke nor­me.
Evrop­ska uni­ja ni­je na svoj ni­vo pre­ni­je­la pi­ta­nja ure­đe­nja od­no­sa dr­ža­va – re­li­gij­ska za­jed­ni­ca već je to stvar sva­ke dr­ža­ve i re­li­gij­ske za­jed­ni­ce na ni­vou do­tič­ne dr­ža­ve. Ali, Vi­je­će Evro­pe je za­tra­ži­lo od svih dr­ža­va da omo­gu­će svim re­li­gij­skim za­jed­ni­ca­ma da se raz­vi­ja­ju pod istim uslo­vi­ma.
Re­li­gij­ske za­jed­ni­ce i po­li­ti­ka su dvi­je raz­li­či­te re­al­no­sti. Vlast se ti­me di­je­li na du­hov­nu i svje­tov­nu i sva­ka je ( ili bi tre­ba­lo da bu­de) kom­pe­tent­na na svom pod­ruč­ju. Ako se ne­ka re­li­gij­ska za­jed­ni­ca pri­kla­nja od­re­đe­nim po­li­tič­kim ten­den­ci­ja­ma, od­no­sno ni­je ne­u­tral­na ne­go se ra­di o uza­jam­noj in­stru­men­ta­li­za­ci­ji re­li­gi­je i po­li­ti­ke, on­da to ne pro­iz­vo­di ni­šta do­bro za slo­bo­du i jed­na­kost lju­di.
Re­li­gij­ske za­jed­ni­ce če­sto is­ti­ču da ima­ju pra­vo iz­ri­ca­ti sud o po­li­tič­kim opre­dje­lje­nji­ma i po­stup­ci­ma ak­tu­el­ne po­li­tič­ke vla­sti, ko­ji, po nji­ma, ni­je­su u skla­du s op­štim do­brom.
Ali, po­sta­vlja se pi­ta­nje: ka­kav je nji­hov do­pri­nos dru­štve­nom i ma­te­ri­jal­nom raz­vo­ju, ako se iden­ti­fi­ku­ju sa za­star­je­lom i kon­zer­va­tiv­nom po­li­ti­kom, što ne ko­re­spon­di­ra sa ak­tu­el­nim po­tre­ba­ma i bu­duć­no­šću gra­đa­na? Šta ako ne pre­la­ze ogra­du cr­kve­nog, od­no­sno dža­mij­skog dvo­ri­šta, ako njih iz­van tih ogra­da ne za­ni­ma ni­šta, a po­naj­ma­nje sa­vre­me­na Evro­pa i glo­ba­li­za­ci­ja i nji­ho­ve vri­jed­no­sti. Vjer­ske za­jed­ni­ce ne tre­ba da se mi­je­ša­ju u za­kon­ske, sud­ske i po­li­tič­ke od­lu­ke ako one ne za­di­ru u re­li­gij­ska pra­va, ili ako ih na to ne po­zo­ve svje­tov­na vlast.
Re­li­gij­ske eli­te na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je su na­sto­ja­le (od 1990.) po­sti­ći da se po­li­ti­ka kre­će u re­li­gij­ski fun­di­ra­nim ko­or­di­na­ta­ma. Po­la­zna po­zi­ci­ja je da je re­li­gi­ja osno­va dru­štva i iz­vor sva­kog do­bra, pa i po­li­ti­ke. Me­đu­tim, sa­zna­nja iz so­ci­o­lo­gi­je re­li­gi­je uka­zu­ju da su ta­kve te­ze na­uč­no ne­za­sno­va­ne, a po­li­tič­ki ne­pri­hva­tlji­ve. Na­i­me, de­ša­va se da po­je­di­ni po­bor­ni­ci re­li­gij­skih ute­me­lje­nja po­li­tič­ke za­jed­ni­ce u od­re­đe­nim okol­no­sti­ma u dru­gim re­li­gi­ja­ma vi­de ne­pri­ja­te­lje.
Na pri­mjer, to je bi­lo pri­sut­no, na­ro­či­to u bo­san­sko­her­ce­go­vač­kom ra­tu 1991.-1995. go­di­ne. Vjer­ske za­jed­ni­ce u tom ra­tu bi­le su po­li­ti­zo­va­ne. Po­sto­ja­li su oni ko­ji su re­li­gij­ska na­če­la uno­si­li u „po­li­tič­ko po­lje“ i oni ko­ji su na­če­la po­li­tič­kog uno­si­li u „re­li­gij­ski pro­stor“. U tom slu­ča­ju re­li­gij­ski in­te­res po­stao je dru­go­ra­zre­dan, a pre­do­mi­nan­tan je bio po­li­tič­ki in­te­res. Ta­ko da re­li­gij­ske za­jed­ni­ce ni­su zna­le oda­gna­ti, ni­ti od­ba­ci­ti iza­zov ma­ni­pu­la­ci­je re­li­gi­jom i re­li­gij­skom za­jed­ni­com u po­li­tič­ke svr­he.
Da­ka­ko, upo­tre­ba i zlo­u­po­tre­ba vje­re i vjer­skih osje­ća­nja bi­la je ne­sum­nji­vo pri­sut­na u svr­hu ostva­ri­va­nja što je mo­gu­će ve­će psi­ho­lo­ške i rat­nič­ke mo­bi­li­za­ci­je ma­sa. „Ne­ma ni­ka­kve sum­nje“, pi­šu „auto­ri iz­vje­šta­ja za Bal­kan“, da su na­ci­o­na­li­stič­ki po­li­ti­ča­ri ko­ri­sti­li cr­kvu i vjer­ske sim­bo­le i da su se po­je­di­ni di­je­lo­vi sve­šten­stva toj zlo­u­po­tre­bi pri­klo­ni­li vi­še ne­go­li ko­ji dru­gi“. Sva­ka­ko, iz­me­đu osta­log, i ta­kva sa­zna­nja uka­zu­ju da vjer­ske za­jed­ni­ce ne bi smje­le da se ba­ve po­li­ti­kom ne­go re­li­gi­jom. Sto­ga, lo­gič­no je da se po­li­ti­kom ba­ve pri­je sve­ga pred­stav­ni­ci na­ro­da ko­ji ima­ju prav­no- po­li­tič­ki le­gi­mi­tet, kao i eks­per­ti za po­li­ti­ku kao aka­dem­ske di­sci­pli­ne.
I da za­klju­čim: i re­li­gi­za­ci­ja po­li­ti­ke, i po­li­ti­za­ci­ja re­li­gi­je ići će na šte­tu re­li­gi­je. Po­li­ti­za­ci­ja re­li­gi­je če­sto zna da za­vr­ši u „kva­zi­re­li­gi­ji“ po­put na­ci­o­na­li­zma. Ne­kad se i re­li­gij­ske za­jed­ni­ce zna­ju „pri­klo­ni­ti“ od­re­đe­noj po­li­ti­ci u za­mje­nu za dru­štve­ne pri­vi­le­gi­je.
No, na­me­će se pi­ta­nje: da li je to do­bro, jer u po­li­ti­ci je ma­nje ili vi­še pri­sut­na ko­rup­ci­ja, kao i ne­ke dru­ge ne­ga­tiv­ne po­ja­ve. Svo­jim ve­zi­va­njem za od­re­đe­ne po­li­tič­ke pro­jek­te re­li­gij­ske za­jed­ni­ce na­pu­šta­ju sve­tu tra­di­ci­ju ko­ja ti­me po­sta­je za­bo­ra­vlje­na, ako ne i iz­da­na. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji mo­guć je mo­del: po­li­tič­ko an­ga­žo­va­nje na re­li­gij­skim osno­va­ma, ko­ja mo­že pred­sta­vlja­ti opa­snost po sa­mu vje­ru, tj. pre­tvo­ri­ti je u po­li­tič­ku ide­o­lo­gi­ju.
(Autor je po­li­ti­ko­log )